Јован Дучић: ПЕСМА ЖЕНИ

Ти си мој тренутак, и мој сен, и сјајна
моја реч у шуму; мој корак, и блудња;
само си лепота колико си тајна;
и само истина колико си жудња.

Остај недостижна ,нема и далека

јер је сан о срећи више него срећа

буди бесповратна, као младост, нека

твоја сен и ехо буду све што сећа

Срце има повест у сузи што лева

у великом болу љубав своју мету

истина је само што душа проснева

пољубац је сусрет највећи на свету.

Од мог привиђења ти си цела ткана,

твој је плашт сунчани од мог сна испреден

ти беше мисао моја очарана

символ свих таштина поразан и леден.

А ти не постојиш нит си постојала,

рођена у мојој тишини и чами,

на сунцу мог срца ти си само сјала,

јер све што љубимо створили смо сами.

Što možeš sanjati, to možeš i učiniti.

Što možeš sanjati, to možeš i učiniti.
Walt Disney


...Hmm..doduše,ovako sročeno me neodoljivo podseća na neku krilaticu iz Alana Forda,tipa..''Ako kaniš pobijediti,ne smiješ izgubiti'' i slično,ali mi se generalno dopalo razmišljanje.Nekako mi se automatski nameće pitanje-ko je od nas toliko moćan da ostvari sve ono o čemu sanja?Ili-da li mi uopšte sanjamo dovoljno jako ili su mnogi snovi ustvari samo sanjarenja,bleda kopija snova?
Sanjam kuću,sanjam bazen,kola...Ne,to nisu snovi,to su samo želje za nečim materijalnim,pohlepa skrivena u svakom od nas,potreba da osetimo materijalnu sigurnost kako bismo obezbedili i svoje samopouzdanje.Voleće me iako znam da će me voleti samo dok se točkovi kotrljaju.To su te želje koje bezobrazno nazivamo snovima.

Reći kako nešto sanjamo donosi veliku odgovornost prema nama samima.Da li smo dovoljno jaki da sanjamo?Jer sanjani san bi trebalo  da ostvarimo ili da radimo na tome da ga ostvarimo inače se gubi smisao sanjanja.A sa druge strane,ko smo ako ne sanjamo?Ima li smisla život bez snova,želja?I smemo li se zaustaviti u snovima?Jer i onaj ko ostavri sve svoje snove,mora početi sanjati nove kako bi nastavio da živi.
Kao ajkula koja mora da se kreće da bi ostala u životu.
Poćeću ozbiljno da razmišljam o tome da ono što sanjam mogu i da ostvarim.

Crna ovca,isto sranje (ili crna ovca,beli kaput)

Crna ovca je sinonim za sve one koji se na NEGATIVAN način razlikuju od drugih, koji uvek rade suprotno, koji se ne pridržavaju pravila, kodeksa ponašanja, buntovnike, inadžije, a i sami nisu načisto zašto.Sve bi da rade suprotno bez obzira da li je to dobro ili ne, čak i ako se i njima samima to baš ne sviđa...važno da je suprotno.Po svaku cenu.
Vremenom je takvo ponašanje postalo in, u trendu, fensi i opšte poželjno i mnogi bi sad hteli da ih smatraju  crnom ovcom.Kao, tako su onda cool pošto je postalo dosadno biti fin. Jer ako svi kažu ''hvala'', crna ovca bi da otera u majčinu samo zato što po svaku cenu hoće da se razlikuje od društva kojem pripada.
Tako smo došli do toga da sada imamo armiju crnih ovaca koje su počele da se ponašaju kao i svaka druga crna ovca, poštuju pravila crnih ovaca, u svojoj suprotnosti dolaze do toga da postaju sve iste i hejtujući sve oko sebe postaju kao štancovane, jednake, predvidive, dosadne.Postaju one od kojih su želele da se razlikuju, samo u drugom kaputu koji se, gle čuda, kopča na istu stranu.

I tako, sada bela ovca ostaje neprihvatljiva u društvu jer je drugačija...

O Božiću i još ponekom prazniku od nevernka.

Nisam vernik.U našoj kući se nikada nije slavio Božić i nisam odgajana u tom duhu.Jednostavno,moja generacija je odrasla u takvo vreme kada se Božić,pogotovo pravoslavni i nije baš toliko javno proslavljao.Mnogi su slavili,ali ja za njih nisam znala...tek za ponekog.Neću ulaziti u to zašto je to tako.Dakle,u boga ne verujem i ne osećam da sam zbog toga osakaćena,hendikepirana,osiromašena,jadna ili bilo šta drugo.Osećam se sasvim normalno.Takođe,nemam nikakav negativan stav prema ljudima koji veruju.Šta više,poštujem njihov izbor pa bih volela da i oni poštuju moj.Kao što rekoh..ne verujem.Ali neki običaji koji su vezani za te verske praznike,meni se jako sviđaju,pogotovo Božić i Uskrs.Ta dva praznika zaista volim.Tačnije,zavolela sam ih relativno skoro,kada sam postala mama.Svidela mi se ta neka svečana atmosfera oko Uskrsa,odlazak u crkvu na Lazarevu subotu sa zvončićima i venčićima oko glave,toplo proletnje vreme i mladi luk,rotkvice i zelena salata koji se tek tada nekako pojave.Danas ih ima i u sred zime,pa mi to više nije to.Na Veliki petak ustanem rano da ofarbam jaja,u početku sama,pa mi se posle uvek pridruži sin i na kraju,opet sve završavam sama jer on izgubi volju i strpljenje.Odlazak na ručak kod moje sestre i njene porodice,darivanje šarenim jajima,topla atmosfera,popodnevni umor i dremka...sve mi je to neobično lepo.A Božić..Božić volim najviše.Badnji dan,veče,odlazak u crkvu na paljenje badnjaka,okupljanje oko badnje večere koja kod nas uvek bude skromna,ne zato što nemamo već zato što smatramo da je svako preterivanje pa i u tome,bespotrebno.Svečano dekorisan sto je obavezan,suvo voće,pomorandže i mandarine,orasi i još poneka grickalica,tek toliko da grickamo nešto dok sedimo uveče.Ne znam zašto preko godine ne jedemo te suve šljive i smokve a to ih  veče potamanimo kao da su najluksuzniji desert.Na Božićni ručak sestra i njena porodica dolaze kod nas na ručak,lomimo česnicu,gledamo sa nestrpljenjem ko je izvukao paricu.Naravno,lepo dekorisan sto je u momentu prekriven mrvicama što mene uvek iznervira pa gledam da to počistim dok ne sednemo da ručamo.Tesno nam je,mnogo nas je ali nam je baš lepo.Posle ručka neko pije kafu,neka drema u fotelji,na krevetu,klinci razvlače čaše i tanjire od kolača svuda po kući...Božićni ručak i božićno slavlje se otprilike tu i završava.I eto,ti običaji su meni jako lepi,volim da obeležim te praznike iako,ponavljam nisam vernik.Da li je to u redu?Pitam,jer svaki put kada se približavaju ti praznici počinje prozivka kako svi nešto slave,svi su odjednom vernici,pobožni.Ja uvek istaknem da nisam vernik,a ako zbog toga neko smatra da ja svom detetu ne mogu da  priuštim tu toplu atmosferu i duh porodičnog okupljanja,onda ja stvarno ne znam više ko je vernik i šta znači biti vernik.Htela bih da napomenem da iako ja ne verujem,svom detetu dajem pravo da veruje ako smatra da treba,ako oseća.On je doduše u nedoumici,ali ja ne pokušavam da mu išta objašnjavam ni u korist ovog ili onog shvatanja.Ostavila sam da sam to prosudi,da sam dođe do odgovora.Kako?Pa neka i to sam pronađe.
Puno negativnih misli,komentara na ovim društvenim mrežama,osuđivanja ovih koji kao odjednom slave i ovih koji ne slave,ovih koji mrse i ovih koji se razmeću u postu.Osuđivanja svega onog što se kosi sa njihovim razmišljanjem uz upotrebu najružnijih reči da se čovek prosto zapita da li Božić budi u ljudima nešto lepo ili ružno i pakosno.E ako si pisao latinicom,kakav si ti to pravoslavac da čestitaš na latinici.Ako si ,pak,upotrebio ćirilicu,šta koji moj sad izigravaš nekog Srbendu a cele godine pišeš na latinici. Jako ružno .Ne znam da li je iko od njih danas uradio barem jednu malu sitnicu za nekog u duhu Božića.Da li je podario nekom na ulici malo hleba,neki dinar ili prosto popričao sa njim.Zaista ne znam.I ne samo danas.Da li je uradi nešto preko godine da pomogne nekome?Ne mora ništa time da dokazuje.Da li je dobar čovek,da li je human,da li je hrišćanin...Kome da dokazuje?I zašto bi uopšte dokazivao?Dovoljno je da pomogne da se neko drugi oseti kao ljudsko biće...zbog tog nekog,a ne zbog sebe ili drugih.
Ustvari,znam za neke da jesu,meni jako drage ljude.Volela bih da ih ima više.

Eto,Božić je stigao pre skoro 4 sata.Uskoro će i položajnici doći a ja još nisam legla.Ne spava mi se jer mi je baš lepo i zadovoljna sam jer su svi  koje volim u topom,spavaju..Zaboraviću sinu da ubacim poklon u njegovu čarapu...O bože,već je veliki,ali i dalje prvo pogleda u tu čarapu.

Mir Božiji,Hristos se rodi.