Ne ispričane priče(01.09.2010.)

Kada vidite nekog da šeta ulicom i priča,na izgled sam sa sobom,nemojte odmah pomisliti da je lud.Možda taj neko nije stigao da ispriča sve svoje priče a život mu se odjednom učinio kratkim za to pa je krenuo da ih priča na glas da ih svi čujemo.Problem je u tome što će ga samo mali broj čuti i shvatiti a ostali će i dalje misliti da je lud.
(Na ovorazmišljanje me je podstakao juče čovek u Knez Mihajlovoj ulici koji je išao i glasno pričao, a na štapu koji je nosio preko ramena,visile su stare iznošene cipele,njih desetak,različite,i svi ti istrošeni đonovi su nosili neku svoju priču koju ni ja,kao ni mnogi drugi nismo shvatali).Možda da sam krenula za njim...ali,nisam.

Ukljuci rernu na 180...volim te(07.10.2011.)

"Ne,to se ne kuva...stavi jednu kocku za supu i nalij vode...nemoj mnogo."Ovako je tekao razgovor mlade zene sa suprugom, putem mobilnog telefona u autobusu 94 na relaciji SC- Miljakovac.Ona mlada,moderna sa nekom nakostresenom frizurom,skoro punk..mrsava,sitna...majusna.Znam da je udata,ima burmu i znam da je od skoro -jos uvek je nosi :)I tako,dok mu daje uputstva za kuvanje,ona se smeska,uziva...ponosna je.On kuva za nju!I mislim se...on je voli.Jer, ne kuva da je osvoji(vec ju je osvoji),ne kuva da je odvuce u krevet(odavno su to obavili)...kuva jer je voli.Opet zvon telefoni..."jesi li stavio biber?Nista...stavi krompir...neka se ta kocka istopi...ukljuci rernu...na 180..." Zakljucila sam,sprema nekakav djuvec,ali...skampi ili djuvec...ima li razlike ako vam to neko skuva jer vas voli??Meni nema. I tako,ta mlada zena  izlazi na Kanarevom brdu,vidim zastaje da kupi grozdje jer on verovatno nije spremao desert,a grozdje je po mojoj proceni, iako ga licno ne volim,idealno voce da se jede u dvoje.Zelim im dug i srecan brak.

Jovana(19.10.2010.)

Kod Saborne crkve sretala sam tu devojcicu.Mislim da se zove Jovana ili je bar ona htela da se tako zove.Trazila mi je pare,naravno.Imala je 6 godina (to je bitan podataka).Pomilovala sam je po glavi a ona me odjednom zagrlila oko struka.Kao da me macem probola.U meni bujica osecanja,neverice,nelagode cak.I ja sam nju zagrlila.I krenula je za mnom.Isla je tamo gde i ja iako nije imala predstavu gde cu,ko sam.Posle tog prvog momenta,kada nismo sigurni da li smo u skrivenoj kameri ili u stvarnom zivotu,pocela sam da pricam sa njom.Rekla mi je kako se zove(Jovana),da ima 6 godina.Nasmejano i ,sada vidim,glupo sam prokomentarisala kako ce jos malo u skolu.I ona se nasmejala i rekla:"Pa...da".Pa...da je ustvari znacilo"volela bih ali necu".I tako,ona je isla za mnom,a ja sam se plasila da ce se neko zabrinuti gde je.I sve vreme me drzala oko struka,cvrsto,cavrljala,smejala se.Ja sam joj usput pricala kako imam sina,starijeg od nje,kako on ide u skolu.Ona,pak, da ima malog brata,bebu i da ga mnogo voli.Mama je ceka,tu kod crkve, sa bratom.
Rastale smo se,dala sam joj bananicu(to uvek imam kod sebe,bas za decu koja traze pare),pomilovala je jos jednom i rekla da trci nazad da se mama ne brine.
Ne znam da li se mama zabrinula,ali sretala sam je i posle,cesto,kod crkve.I dalje je trazila pare od prolaznika,bez ikakvih emocija kada je odbiju,kao da to i ocekuje.Ponekad vidim da je grdi,ne razumem sta joj prica.Znam,ne smem da se mesam,ona joj je mama,ali me uvek zaboli kada vidim da je uplasena,da stoji mirno kao vojnik,trepce i klima glavom.

I sada,posle skoro dve godine,ja i dalje mislim na Jovanu(ili je bar ona htela da se tako zove).Ne znam sta je sa njom.Vise je ne vidjam ali se iskreno,zaista iskreno, nadam da je krenula u skolu.