Juče je moj
mladunac proslavio malu maturu.Eto,dočekah i taj dan.Naravno da sam ponosna kao, verovatno i svaki roditelj.Jeste da je ministarstvo prosvete zabranilo proslave
u restoranima,ali uvek se nađe grupa roditelja koja se tome protive,tako da je
i kod nas bio sličan slučaj.Elem,uz svo moje negodovanje da deci nije mesto u
kafani i da su lepo mogli da se provedu u školskoj svečanoj sali gde sam nekad
i ja proslavila malu maturu,i uz jako opiranje,znajuci šta će se od muzike
puštati(’’mama,zamalo da mi uši prokrvare,ali izdržao sam’’)..pobedili
su.Naravno da moje dete nije htelo da se izdvaja iz gomile i naravno da sam ja
pristala na kraju da ide i on.Nije tu bilo nikakvog spremanja.Verovatno dečak
kao i svaki drugi,ne haje mnogo za garderobu i doterivanje.Svo njegovo
ulepšavanje se svelo samo na dezodorans ispod pazuha...I tako,ispratih ja
mladunca na vrata(bože sačuvaj da idem sa njim do restorana).Ali,sticajem
okolnosti,zbog sulude neorganizovanosti i neinformisanosti,otiđoh dole do
restorana samo da proverim do kada deca ostaju.Naravno,bilo je tu još zblanutih
roditelja koji nisu imali pojma ko je glavni organizator cele priče.I
tako,gledam tu decu,sada u
grupi,doterani,veseli,uzbudjeni,važni...Devojčice...devojke...visoke,zgodne,haljine
kao iz časopisa,frizura,šminka...Uplašila sam se malo.Sve su bile
prelepe,čarobne..Odjednom me nešto steglo u grlu.Da pojasnim.Moj mladunac je
još uvek u licu nekako bebast,nežan..Tako sam,posmatrajući njega,ustvari
doživljavala celu tu generaciju.Ali,gledajući ih sada u gomili,videla sam da su
to odrasla deca,sasvim neka druga lica od onih koje sam pamtila još iz
obdaništa gde su zajedno išli.I tada sam shvatila da ni moj bebasti sin nije
više beba već momak i da će se vrlo brzo,ma nisam ni svesna koliko brzo,otrgnuti iz mojih ruku.To me je tako pogodilo u trenutku da mi se grlo stegnulo.Pretpostavljam
da je to velikim delom zato što imam samo njega.Znam ja to.Svesna sam
svega.Ali,nisam bila pripremljena na taj trenutak.Otišla sam kući da čekam
jutro i da idem po njega.Negde oko četiri ujutru sam krenula kroz mrak do kola
i otišla po njega.Čekala sam sa drugim roditeljima ispred restorana,neobavezno
ćaskala,naravno o deci.I onda su počeli da izlaze jedan po jedan...One vamp
devojke u uskim,kratkim haljinama sa visokim punđama i neobično kičastim
nakitom i šminkom,nosile su svoje visoke platforme u rukama,pospanih
očiju,izbrisane maskare sa očiju,tražile pogledom tatu ili mamu ako mogu da ih
ponesu do kola jer im se spava.I tada,kada su skinule te maske odraslih
ljudi,videla su se nežna dečja lica koja još uvek vole čokoladno mleko i keks.Oni
ustvari jesu još uvek deca,nežna,zavisna od drugih.Deca koja jedva čekaju da
odrastu zamišljajući da ih tamo,u tom svetu čeka ko zna šta uzbudljivo.I to me
je raznežilo..te pospane oči.Dečaci su uglavnom bili isti kao kad su došli,a
devojčice baš kao one devojčice predhodnog dana u školi.Tada su konačno bili
zaista vršnjaci..:)
Idemo dalje.Sada
sam mirna četiri godine.Do novog saznanja da mi dete konačno odrasta.
