You have a message-volim te..

Koliko čuvamo sms poruke?Dan,dva,mesec,tri....?Možda sačuvamo poneku intimnu...mislim na tebe,volim te pile,nekome nedostaješ...No,vremenom se retko vratimo da ih pogledamo jer se u njima ništa nije promenilo.Ista poruka,isti font..ništa novo.Neretko se desi u naletu besa,ljubomore,razočaranja da ih samo jednim klikom obrišemo.

I hvala tehnologiji što je ušla u naše živote.Iako globalna pošast,ipak je mnogo dobrih stvari donela.Stvar je od čoveka do čoveka kako je dozvolio da ona njime upravlja.

Ali te intimne poruke,izlivi nežnosti,ljubavi,divljenja,gneva,bunta...nekako će uvek ostati upečatljive samo ako ih ispišemo svojom rukom na papiru,zidu,na salveti u kafani,karminom po ogledalu,kredom po asfaltu,na vlažnom pesku ili prstom po staklu prljavog automobila.Neke će biti obrisane brzo,neke će ostati da traju koliko i materijal kojim je napisana...Kako god izazvaće jaču emociju od bilo kakve elektronske poruke.

Juče sam peške prešla Brankov most.Ne,nije bila gužva u saobraćaju,namerno sam to uradila.Šta više,peške sam prešla od Poštanske štedionice do TC Ušće.Uvek kad obradujem svoje noge tako dugim šetnjama kroz grad,vidim pregršt interesantnih detalja,situacija,inspiracija za priče i fotografisanje.I nekako mi je to vreme u šetnji uvek dobro potrošeno vreme.Nikad nije puko hodanje.

I tako,zabadajući nos po haustorima,uličicama,pustim ćoškovima koji se osećaju na urin(baš se odande ponekad može uhvatiti dobar kadar prema reci),ugledah ''sms poruke'' na asfaltu.Pregršt poruka koje se preklapaju,koje su izbledele,sitne,neprimetne i one krupne,megalomanske koje se vide iz cepelina koji kruži nad Beogradom.Ima tu raznih poruka od uzvišenih ''Isidora,volim te.Bog je na mene mislio kad je tebe stvorio'',preko slatko patetičnih ''Ti si mi sve na ovom sivom i hladnom  svetu.Razlog zbog kojeg uveče ležem i ujutru se budim sa smislom za dalje.Zauvek tvoj Džonika''. I dok se Džonika zavetovao na večnu ljubav,Vuki i Ceca su odabrali klasiku ''Vuki+Ceca''.Ima tu,bogami i zabranjenih ljubavi

''Kumo,volim te'',ali ''Nothina else metter'',kuma nije dugme.

 I tako u moru tih poruka jedna poručuje ''Sve prolazi mi ostajemo'', sveža,tek ispisana,nema dva meseca,spremna da odoleva vremenskim uslovima i svaki put podseća L i Z da su tog 8.jula 2012.godine kada su bile paklene vrućine u Beogadu,oni goreli samo zbog svoje ljubavi.Da li je jedan Alex video da je voljen,ne znam,ali za mene je to bio najlepši pogled tog dana...sa kraja Brankovog mosta.

PC I love you..

Godišnji odmor i estrada-ne nikako

-Da li ćete ići ove godine negde na odmor?
-Ma kakvi.Nema odmora u ovom poslu.Ako ugrabim dva,tri dana da se malo odmorim.Celo leto je naporno i radno.Krvav je ovo posao i svojoj deci zabranjujem da se njime bave..Nek kopaju krompir,samo da ne pevaju.

Sere mi se od ovakvih razgovora na TV-u kada novinarke intervjuišu naše kvazizvezde ''popularne'' muzike.A taj krvavi i naporni rad izgleda ovako:
Dogovori se nastup na crnogorskom primorju(čitaj Budvi) u nekoj diskoteci i svako veče dotična ili dotični  peva u ludom transu jos luđim  gostima.U pauzama se opijaju sa društvom,pa opet blok pesme,pa ''ručice gore,da vas vidimooo...tooooo'',pa opet red koktela sa društvom i tako do sitnih jutarnjih sati...Sve bi to inače radili i da su izašli u privatnoj režiji samo što ovako dobiju baš lepe parice,a i koktelčići za DŽ...ma milina..Onda spavanjac u hotelu do podneva,pa na plažicu da ih uslika neki paparaco slučajno kako ''ijuu ispala leva sisa'' ili kako baja sa beogradskih splavova maznuo nepoznatu damu (sa celulitom,uzgred budi rečeno)pa se kaobajagi sakriveni od pogleda sveta, malo iza neke stene u uvalici(gde fotografi imaju savršenu poziciju),ono...hopa-cupa i tako to...Sve spontano,slučajno,letnje šeme,On se malo zabavio,relaksirao,a gospođica će izgraditi sada neku svoju karijeru..
-Da li ste Vi ona misteriozna dama koja je našem poznatom M.Ž.Đ.Lepom malo...blajv na plaži i tako to?
-Ja bih da svoj privatni život sačuvam od očiju javnosti,ako me razumete.Ako imate nešto da me pitate u vezi moje profesije,slobodno.
Ma razumemo te sestro,savršeno...samo još ne razumemo koja Vam je profesija.

Do večernjih sati bleja,pa opet diskoteka i Jovo nanovo..

I tako mesec dana krvavov rada(neke pevačice će doduše i krvariti u toku tog meseca ali zbog menstruacije).
Posle tog angažmana,''ugrabe'' dva tri dana da se odmore na plažama Budve gde će opet juriti paparace da ih uslikaju,a uveče će izaći sa društvom na koktelčić.I gde je tu razlika?A da...koktelčić će ovog puta platiti jer ne rade već su na odmoru...zasluženom.
Kada se vrate kućama,ulaze odmah u studio(nema tu predaha).Neko doduše kad se vrati takođe odmah ulazi u..pekaru,magacin,šaht...a eto,neko u studio.

I da se razumemo..ne potcenjujem ničiji rad.Mene samo strašno iritira način na koji oni sebe predstavljaju kao najveće žrtve svog posla,kako svi mi mislimo da njima cvetaju ruže a oni bi sve na svetu dali da mogu mirne glave da se probude i da mirno odu na svoj posao u...pekaru recimo.Pa šta oni misle?Da pekari imaju mirne misli?Da nemaju briga kako da prehrane decu,isškoluju...da obezbede neke pare da ih odvedu na more da promene klimu?

I zato,naježim se kad čujem onu čuvenu rečenicu ''Ovo leto ću provesti radno.U ovom poslu nema odmora''.

Rekla sam ''Ne može'' i tačka...(pazi da ne bude zaista tačka)

Kada Vam  bračni ili životni saputnik,kako god, saopšti da želi da izađe sa društvom(bez Vas naravno) postoje dva odgovora koja možete dati ..’’U redu,lepo se provedi’’ ili ’’ Ne može’’.U slučaju da kažete ’’Ne može’’ slede dve verzije događaja.On će reći ’’Ma kako da ne’’, i zalupiće vrata za sobom ,što će dalje značiti da ćete se grdno posvađati kad se vrati,a vratiće se iz inata dva sata kasnije nego što je planirao.Pašće teške reči,suze,ćutanje bar ceo dan do večeri.

Ili, druga verzija.Ostaće kod kuće i sedeti sa Vama kraj televizora,žaleći što nije sa svojim društvom,misleći šta oni sad rade.Dakle,neće misliti na Vas i neće se Vama posvetiti jer će Vas mrzeti u tom trenutku.Otićićete u krevet mrzovoljni ,a on će naravno sačekaće  prvu zgodnu priliku da Vam vrati istom merom kada budete Vi želeli da izađete bez njega na šta će imati apsolutno pravo.Ako ste mislili da ste ga time sprečili da ne napravi neku glupost,grdno ste se prevarili.Prva zgodna prilika,trenutak, uradiće to ako je već imao nameru i želju.Vi ga vezivanjem nećete sprečiti, to da Vam bude jasno.Možete samo napraviti kontraefekat i baš tim vezivanjem ubrzati njegovu želju ili nameru ako je već imao.Da li zaista mislite da će ga želja za tim proći ako ga sputate?I da li Vam je bitno samo da to ne učini a nije Vam toliko bitno da to ne želi?Mislite li da želja nije isto što i čin?Nije,naravno,ali boli mnogo više ako saznate da on želi nekog iako tog nekog nije ni takao.Krajnji ishod vašeg odgovora ’’Ne može’’ je prezir prema Vama koji će se vremenom pojačavati i verovatno ćete jednog dana ostati same pitajući se’’ Možda  je trebalo da mu i telefon proveravam’’...Nikad se Vi nećete naučiti.Zapitate li se ponekad,šta ste i da li ste dobile nešto takvim stavom?

Sa druge strane,razmotrimo opciju dva,’’U redu,lepo se provedi’’.Pa još i poljubac pri odlasku-kupili ste ga za sva vremena.Pričaće o Vama kao o najboljoj ženi,upoređivaće Vas sa ženama svojih prijatelja uz obavezan podsmeh ’’Šta je papučaru,žena te proverava,a  moja me još i poljubila,pa ti vidi.Kad se vratim,pašće i sex garant.Neću to da propustim’’Biće sa Vama iako je sa svojim društvom...I vratiće se ranije iz poštovanja prema Vašem gestu.Možda Vam i donese vruće kifle iz pekare,ali i ako ne donese,nije toliko važno.On se vratio ranije da bi vodio ljubav sa Vama.

Ne kažem...može se desiti da Vas nekad i prevari.Ali to neće uraditi zato što ste ga pustili bez nadzora.Uradiće to  iz  nekih drugih razloga.Ali,to je već druga tema.

Dobro razmislite sledeći put kada budete odgovarale na ,čak ne ni na pitanje, već obaveštenje,’’Večeras izlazim sa ortacima’’.Razmislite šta dobijate jednim,a šta drugim odgovorom pa izvagajte šta Vam je važnije.Zadovoljan muškarac koji će Vam pružiti strast i ljubav ili muškarac koji vas prezire,kome ćete početi da se gadite i koji će,na kraju krajeva,iz inata uraditi nešto Vama iza leđa...

’’E sad ima razlog za sumnju pa nek sumnja koliko hoće’’.

Drage moje,sve ovo važi i za njih.Vežite nas,gubite nas.

Odnos između muškarca i žene je zaista komplikovan.Zaljubljenost ne traje večno.Život nas šamara sa svih strana.Nije nemoguće da u tom ludilu uradimo nešto što nismo planirali.Ali i ako se desi,verujte,nije to najstrasnija stvar koja se mogla desiti jednom paru.Nije samo vernost ključ zdravog života.Nigde u zvezdama nije zapisano da su ljudi monogamna bića.Posedujemo osećanja,a samim tim smo podložni mnogim iskušenjima.Pa zar zaista mislite da je manja nesreća po Vas ako Vas on ili ona izdaju kao čoveka,smeste Vam nekakvu groznu pakost,uzmu Vam decu iz  inata,ne iz potrebe za njima...zar zaista mislite da je to manje važno od nekog usputnog sexa koji će se možda jednom desiti i nikad više.Na kraju krajeva,takvim stavom mu pokazujete da ga ne volite već samo da želite da ga posedujete.A da li biste vi hteli da Vas poseduje neko?

Kada god krenete da date odgovor ’’Ne može’’,pomislite kako biste i same reagovale na to.Šta bi takav odgovor uzrokovao kod Vas?Ljubav ili bes?

(Inspirisana životnim pričama svojih prijatelja i svojom sopstvenom).

Maturanti(ljubi ih majka)

Juče je moj mladunac proslavio malu maturu.Eto,dočekah i taj dan.Naravno da sam ponosna kao, verovatno i svaki roditelj.Jeste da je ministarstvo prosvete zabranilo proslave u restoranima,ali uvek se nađe grupa roditelja koja se tome protive,tako da je i kod nas bio sličan slučaj.Elem,uz svo moje negodovanje da deci nije mesto u kafani i da su lepo mogli da se provedu u školskoj svečanoj sali gde sam nekad i ja proslavila malu maturu,i uz jako opiranje,znajuci šta će se od muzike puštati(’’mama,zamalo da mi uši prokrvare,ali izdržao sam’’)..pobedili su.Naravno da moje dete nije htelo da se izdvaja iz gomile i naravno da sam ja pristala na kraju da ide i on.Nije tu bilo nikakvog spremanja.Verovatno dečak kao i svaki drugi,ne haje mnogo za garderobu i doterivanje.Svo njegovo ulepšavanje se svelo samo na dezodorans ispod pazuha...I tako,ispratih ja mladunca na vrata(bože sačuvaj da idem sa njim do restorana).Ali,sticajem okolnosti,zbog sulude neorganizovanosti i neinformisanosti,otiđoh dole do restorana samo da proverim do kada deca ostaju.Naravno,bilo je tu još zblanutih roditelja koji nisu imali pojma ko je glavni organizator cele priče.I tako,gledam tu decu,sada u grupi,doterani,veseli,uzbudjeni,važni...Devojčice...devojke...visoke,zgodne,haljine kao iz časopisa,frizura,šminka...Uplašila sam se malo.Sve su bile prelepe,čarobne..Odjednom me nešto steglo u grlu.Da pojasnim.Moj mladunac je još uvek u licu nekako bebast,nežan..Tako sam,posmatrajući njega,ustvari doživljavala celu tu generaciju.Ali,gledajući ih sada u gomili,videla sam da su to odrasla deca,sasvim neka druga lica od onih koje sam pamtila još iz obdaništa gde su zajedno išli.I tada sam shvatila da ni moj bebasti sin nije više beba već momak i da će se vrlo brzo,ma nisam ni svesna koliko brzo,otrgnuti  iz mojih ruku.To me je tako pogodilo u trenutku da mi se grlo stegnulo.Pretpostavljam da je to velikim delom zato što imam samo njega.Znam ja to.Svesna sam svega.Ali,nisam bila pripremljena na taj trenutak.Otišla sam kući da čekam jutro i da idem po njega.Negde oko četiri ujutru sam krenula kroz mrak do kola i otišla po njega.Čekala sam sa drugim roditeljima ispred restorana,neobavezno ćaskala,naravno o deci.I onda su počeli da izlaze jedan po jedan...One vamp devojke u uskim,kratkim haljinama sa visokim punđama i neobično kičastim nakitom i šminkom,nosile su svoje visoke platforme u rukama,pospanih očiju,izbrisane maskare sa očiju,tražile pogledom tatu ili mamu ako mogu da ih ponesu do kola jer im se spava.I tada,kada su skinule te maske odraslih ljudi,videla su se nežna dečja lica koja još uvek vole čokoladno mleko i keks.Oni ustvari jesu još uvek deca,nežna,zavisna od drugih.Deca koja jedva čekaju da odrastu zamišljajući da ih tamo,u tom svetu čeka ko zna šta uzbudljivo.I to me je raznežilo..te pospane oči.Dečaci su uglavnom bili isti kao kad su došli,a devojčice baš kao one devojčice predhodnog dana u školi.Tada su konačno bili zaista vršnjaci..:)

Idemo dalje.Sada sam mirna četiri godine.Do novog saznanja da mi dete konačno odrasta.

Пабло Неруда: ЗАБРАЊЕНО ЈЕ

 Забрањено је плакати а да се нешто не научи,
пробудити се, а не знати шта са собом,
плашити се својих сопствених успомена.

Забрањено је не смејати се проблемима,
не борити се за оно што желиш,
одустати од свега због сопственог страха
да оствариш своје снове.

Забрањено је оставити своје пријатеље,
не покушати разумети све што сте заједно проживели,
и звати их само онда кад су неопходни.

Забрањено је не бити свој пред другима,
претварати се пред људима до којих ти није стало,
изигравати кловна да би те памтили,
и заборавити све којима је заиста стало до тебе.

Забрањено је не учинити све за себе самог,
бити уплашен од живота и од онога чиме те живот обавезује,
не живети сваки дан до посљедњег даха.

Забрањено је да ти недостаје неко без радости,
да заборавиш његов осмех и очи,
а све само зато што је он изабрао другачији пут од твог,
забрањено је заборавити његову прошлост
и заменити је његовом садашњошћу.

Забрањено је не покушавати схватити друге
мислити да је њихов живот вреднији од твог,
не спознати да свако има свој пут и славу.

Забрањено је не стварати сопствену причу,
не имати тренутак за оне којима си потребан,
не разумети да је живот оно што даје,
а такође и оно што узима.

Забрањено је не тражити срећу,
не живети живот с позитивним ставом,
не сматрати да увек можемо бити бољи;

Забрањено је заборавити да без тебе
овај свет не би био исти.

Ono što sanjamo.

Ima li malih i velikih snova?Ako postoje,koja je jedinica mere za njih?Da li smo veći ljudi ako sanjamo veće ili manji ako sanjamo manje snove?

Naši snovi su ono što smo mi u suštini.Ono što sanjamo je ono što želimo da drugi znaju o nama.Da li će se oni ostvariti,manje je važno od toga da li će opstati u nama.Dokle god ih sanjamo,pa makar se nikad ni ne ostvarili,održavaće nas živima.

Važno je da naše snove prepozna neko do koga nam je stalo.Tada oni dobijaju novu dimenziju.Tada oni dobijaju veću šansu za svoje ostvarenje.

Ne gazimo tuđe snove,ne smejmo im se,ne omalovažavajmo ih.Ma koliko da u trenutku pomislimo da su smešni,mali,bezznačajni,setimo se da i mi imamo bar jedan takav san.Onda pomislimo koliko nas boli kad ga neko zgazi.Kao da je zgazio nas.Ako zgazimo san onog koga volimo..da li ga zaista volimo?

Možemo da ne razumemo.To je naše pravo.Ali ne smemo da gazimo.Na to nismo pretplaćeni.

Dovoljno je reći…PLAVUŠA.

“Al’ ja nisam prirodna plavuša”..rečenica kojom plvauše opravdavaju sve one silne viceve što ih izmisliše o njima.Drage moje ..vicevi o plavušama nisu vicevi o prirodnim plavušama vec upravo o farbanim.Kada neko kaže “glupa plavuša” sigurno mu u glavi nije nije Grejs Keli već zečice Hjua Hefnera.A svi znamo koliko su one prirodno plave.Dakle,jednom za svagda..”glupa plavuša’’ ima farbanu,natapiranu dugu kosu..moze I ispeglana sa ravnim šiškama.Bilo bi dobro da je sve to upotpunjeno jednim dobrim “peticama”,ali nije obavezno.To je,dakle,opis osobe o kojoj toliko viceva kruži.Sad..zašto baš plavuše a ne crnke.Nisam baš najsigurnija.Atraktivnije su,plava kosa asocira na svetlost,a svi se okrenemo kada vidimo svetlost.Kada stoji deset crnki I jedna plavuša…svi će uočiti tu svetlu boju kose kako se izdvaja,a kada stoji deset plavuša I jedna crnka,teško da će se ona uopšte videti od blještavila koje je okružuje.Iz svega toga dolazim do zakljucka da  je viceve o plavušama verovatno plasirala neka crnka zbog osvete,šta li.Trenutno nemam neko logičnije objašnjenje.

Razmišljala sam nešto…od kada su kod nas  počeli vicevi o plavušama  da se tako brzo šire kao kuga?Ranije ih nije bilo.Kada smo se kao zemlja raspali I kada naši bosanci vise nisu bili naši a nisu više bili ni bosanci..počeli su vicevi o plavušama.Sve što su do tada radili Mujo I Haso,sada su preuzele plavuše.Sav taj teret na svojim nejakim plećima..nije to lako.Dakle plavuše su ekvivalent bosancima.

Sad…znam,postoje vicevi o plavušama I izvan naših prostora,nismo ih mi izmislili,ali nam oni tada nisu bili interesantni..imali smo mi naše bosance I nisu nam trebale nikakve plavuše.Kad malo bolje razmislim,u toj našoj Jugoslaviji bilo materijala koliko hoćeš.Za razne viceve,šale,pošalice I doskočice…Bosanci,kao što rekoh, važili za glupe,crnogorci lenji,slovenci pijandure,makedonci večito sa govornom manom,hrvati sve nešto svileni I njanjavi a srbi seljačine kakvih nema…I naravno dve podgrupe ništa manje bitne za celu priču…lale usporene I šiptari kao blesavi a ustvari namazani svim bojama …kakva divna družina…nije ni čudo što smo se raspali.

Nekada smo mogli nesmetano da pričamo viceve na nacionalnoj osnovi I niko se nije vređao.Sad više ne sme čovek ni da se našali a da ga ne proglase  disidentom,propagatorom,huškačem…I?Ostale nam onda samo plavuše.One se neće naljutiti niti uvrediti.Ili su plave I glupe pa neće shvatiti vic,ili su plave I pametne pa će se normalno smejati na svoj račun kao što inače rade svi pametni ljudi.

Ah,koleginice plavušice...Kažem koleginice samo zbog toga što delimo istu strast prema plavoj boji kose…ništa više.Niti sam glupa, niti sam prsata…samo sam plava.

Muškarci više vole plavuše (ali na kraju ožene crnke,dodaće neko).Ovaj moj se opasno zeznuo  kad je mene oženio…sreća moja.

Mit o plavušama počinje naravno od famozne Meilin Monro.Prototip poželjne žene sa malo mozga koja neće mnogo pitati jer joj tako muški svet neće otkriti da ne zna baš sve,da nisu baš toliko pametni.Jer,što pametnija žena to su oni manje pametni(čitaj gluplji),ili su jednako pametni kao i one same,a to šteti njihovom egu. I zato pametna žena ponekad mora da glumi glupu ženu.A ako je plava,tu ulogu će mnogo lakše odigrati.I one dobrovoljno pristaju na to…zašto?To samo one znaju.Verovatno na kraju ipak izlaze kao pobednice a da njihov muškarac I dalje živi u ubeđenju da je mačo.Njoj nije važno da likuje…važan je samo cilj.

Dakle,žena može biti glupa..plava ili crna,sve jedno.I muškarac može biti glup..ćelav ili kosmat,kako god.Stvar je u predrasudama sa kojima živimo a kojih se teško oslobađamo.

I na kraju,naravno,završiću sa jednim vicem o plavušama uz napomenu da,tražeći na netu neki baš dobar vic o njima,nisam naišla ni na jedan…svi su glupi.

Polaže plavuša vozački ispit I pita je instructor,kako se pali motor.

-Mogu li ja to svojim rečima-upita ga plavuša.

-Naravno-odgovara instructor.

-brrrrrmmmmm,brrrrrmmmmm….

Mamaaa...baci loptu!

“Mamaaaaa….baci mi pare za sladoled”…
Već dugo nisam čula dozivanje ispod prozora na zgradama u kraju.Baci pare za sladoled,baci ključeve od podruma da uzmem bajs,baci loptu,baci…Nekada se samo bacalo kroz prozor deci.Uvije se lepo u papir ili stavi u najlon kesu,zakači štipaljka da vetar ne oduva i…zviz fijuuu kroz prozor….”Vrati štipaljku!”
Naravno,štipaljki je bilo sve manje i manje.I nijedna se mama nije nesto mnogo ljutila zbog toga…kupe na pijaci druge I tako opet u krug.Ako zafali,skine se jedna čarapa sa štrika i zakači se paketić da se baci detetu pod prozor.Jer,tada su deca večito bila napolju.Retko si nas mogao savatati da uđemo u kuću.Barem da pojedemo nešto…
I mame su vikale nagnute nad kuhinjskim prozorom…”Hajde,ručak,nemoj dva puta da zovem”…A zvale su… I drugi put,treći…sve dok ne uđemo u kuću skroz znojavi i rumeni….”Drugi put će tanjir biti sklonjen i nema ništa do večere,samo da znaš”…Nikad nisu sklonile taj tanjir,ma koliko da smo zakasnili.
Možda je to nostalgija za prošlim vremenima,mozda jednostavno sećanje na divan period kada smo bili deca.Mozda će se i naša deca sa setom secati ovog današnjeg vremena,jer drugo vreme za detinjstvo nemaju do ovog koje sada žive.To je njihovo I ne smemo im to gaziti ma koliko se nama ono ne sviđa.
Ali,nedostaje to dozivanje pod prozorom kada je ceo komšiluk znao da idemo na ručak ili da ćemo kupiti sladoled…”Eno opet ona jadna Bojana viče kroz prozor….Eno ti je Sanja na izvoru sa Milom i Tanjom,voze bicikle…”
I tako je moja mama uvek mogla znati gde sam iako nismo imali mobilne telefone.I mogla me je pozvati na ručak,da se spremim za goste,da joj kupim prašak za pecivo i za kusur žvaku,da mi kaže da počinje dnevnik i da bi trebalo da sam već u kući jer ceo dan landzam po kraju…

Ipak,ostalo je nešto…I sada kao i onda,svaka mama kada čuje dozivanje,okrene se…kao da je jedino ona mama,kao da joj je to mama, vlastito ime…

Kosančićev Venac

-Gospodjice,a sta slikate to?...O boze,volim ove starije ljude...za njih cu vecno biti godpodjica,a to,moram priznati,bas godi...
-Fotografisem ulicu..onako.
Ovako je zapocelo caskanje starijeg gospodina i mene danas posle podne kod Kosancicevog Venca.
-Izvinite sto ja pitam.
-Oh..ne smeta,zaista.
Zastali smo malo na ulici,da bi odmah potom lagano nastavili da hodamo i pricamo.On je pomalo poskakivao,praveci sitne korake.Znate ono kad se stariji ljudi plase da slucajno ne padnu jer i sami znaju ono prokleto pravilo...padnes,slomis kuk,legnes u krevet i vise nikad ne ustanes.A ovaj gospodin je ocigledno bio resen da jos propesaci beogradskim ulicama kojima je,ko zna koliko puta prosao,poznavajuci svaki kamen,svaku izbijenu kaldrmu i iskrivljeni oluk.

.Imao je onaj mali ruzicasti aparatic u usima pa sam shvatila da moram  glasnije da pricam da ga slucajno ne dovedem u neprijatnu situaciju da mora da me moli da ponovim sta sam rekla.Rekao mi je da je nekad,eto bas u toj zgradi,on ziveo jos od detinjstva.Nisam ga pitala gde sada zivi,zasto se odselio jer bi to mozda zadiralo suvise u njegov privatan zivot,a ja sam tek neko u prolazu...Zivotna prica se ne prica ljudima u prolazu...Ipak,nastavio je da prica.-Kosancicev venac..to vam je beogradski Monmart..znate..Pretpostavila sam da je tako,jer on je to tvrdio i potpuno sam mu verovala.

Rekla sam kako mi smetaju parkirana vozila duz ulice i kako bi bilo divno da se tu zabrani parkiranje bez obzira na veliku muku beogradjana oko parking prostora.Neke stvari su ipak vaznije.kao recimo,lepota radi lepote.Dugo sam radila u tom kraju i svako jutro prolazila tim neravnim ulicama.Taj mir i lepotu Kosancicevog Venca rano ujutru...to jednostavno treba doziveti.Pogotovo u prolece. Znate ono..iza vas,tamo negde,Brankova ulica,desno Kneza Sime Markovica..malo napred Pariska,a dole skroz bucna Karadjordjeva.A Kosancicev Venac nekako izmedju,ususkan,neverovatno tih,miran.Cujem  svoje korake I osecam samo poglede macaka koje su se nastanale na rusevinama spaljene biblioteke -Sta ona radi svako jutro ovde?-

Svako jutro iznova I iznova sanjam da tu zivim,budim se,odlazim do prozora,sklanjam heklane zavese I upijam dnevnu dozu spokoja I lepote..Eto macke..to radim svako jutro u vasem kraju.

A taj gospodin koji me je pratio(ili sam ja pratila njega,vise nisam sigurna),pricao je kako je divno nekad bilo u Beogradu…a onda je zastao,pomislila sam da je izgubio misao,to se cesto desava starijim ljudima…Zaboravio je o cemu smo uopste pricali,a verovatno I gde je uopste krenuo…

-Mozda moze da se vrati to vreme,reče on.

Bio je to vise zakljucak nego pitanje. Sta da kazem?Ma nema sanse,kakvi,gde Vi zivite...

-Mozda I moze,ko to zna,rekoh ja.

Zurila sam dalje,pozdravila se,a verujte mi(volela bih da mi zaista verujete),zelela sam da ostanem jos tu,sa njim,da raspredamo price,kopamo po uspomenama…on svojim,ja svojim.Da slusam kako je nekad bilo tu na Kosancicevom Vencu,kakvi su ljudi ziveli,sta su radili ujutru kada se probude.

Da li su svako jutro otvarali sirom prozore,razgrtali heklane zavese I uzimali dnevnu dozu spokoja I lepote.

Ne ispričane priče(01.09.2010.)

Kada vidite nekog da šeta ulicom i priča,na izgled sam sa sobom,nemojte odmah pomisliti da je lud.Možda taj neko nije stigao da ispriča sve svoje priče a život mu se odjednom učinio kratkim za to pa je krenuo da ih priča na glas da ih svi čujemo.Problem je u tome što će ga samo mali broj čuti i shvatiti a ostali će i dalje misliti da je lud.
(Na ovorazmišljanje me je podstakao juče čovek u Knez Mihajlovoj ulici koji je išao i glasno pričao, a na štapu koji je nosio preko ramena,visile su stare iznošene cipele,njih desetak,različite,i svi ti istrošeni đonovi su nosili neku svoju priču koju ni ja,kao ni mnogi drugi nismo shvatali).Možda da sam krenula za njim...ali,nisam.

Ukljuci rernu na 180...volim te(07.10.2011.)

"Ne,to se ne kuva...stavi jednu kocku za supu i nalij vode...nemoj mnogo."Ovako je tekao razgovor mlade zene sa suprugom, putem mobilnog telefona u autobusu 94 na relaciji SC- Miljakovac.Ona mlada,moderna sa nekom nakostresenom frizurom,skoro punk..mrsava,sitna...majusna.Znam da je udata,ima burmu i znam da je od skoro -jos uvek je nosi :)I tako,dok mu daje uputstva za kuvanje,ona se smeska,uziva...ponosna je.On kuva za nju!I mislim se...on je voli.Jer, ne kuva da je osvoji(vec ju je osvoji),ne kuva da je odvuce u krevet(odavno su to obavili)...kuva jer je voli.Opet zvon telefoni..."jesi li stavio biber?Nista...stavi krompir...neka se ta kocka istopi...ukljuci rernu...na 180..." Zakljucila sam,sprema nekakav djuvec,ali...skampi ili djuvec...ima li razlike ako vam to neko skuva jer vas voli??Meni nema. I tako,ta mlada zena  izlazi na Kanarevom brdu,vidim zastaje da kupi grozdje jer on verovatno nije spremao desert,a grozdje je po mojoj proceni, iako ga licno ne volim,idealno voce da se jede u dvoje.Zelim im dug i srecan brak.

Jovana(19.10.2010.)

Kod Saborne crkve sretala sam tu devojcicu.Mislim da se zove Jovana ili je bar ona htela da se tako zove.Trazila mi je pare,naravno.Imala je 6 godina (to je bitan podataka).Pomilovala sam je po glavi a ona me odjednom zagrlila oko struka.Kao da me macem probola.U meni bujica osecanja,neverice,nelagode cak.I ja sam nju zagrlila.I krenula je za mnom.Isla je tamo gde i ja iako nije imala predstavu gde cu,ko sam.Posle tog prvog momenta,kada nismo sigurni da li smo u skrivenoj kameri ili u stvarnom zivotu,pocela sam da pricam sa njom.Rekla mi je kako se zove(Jovana),da ima 6 godina.Nasmejano i ,sada vidim,glupo sam prokomentarisala kako ce jos malo u skolu.I ona se nasmejala i rekla:"Pa...da".Pa...da je ustvari znacilo"volela bih ali necu".I tako,ona je isla za mnom,a ja sam se plasila da ce se neko zabrinuti gde je.I sve vreme me drzala oko struka,cvrsto,cavrljala,smejala se.Ja sam joj usput pricala kako imam sina,starijeg od nje,kako on ide u skolu.Ona,pak, da ima malog brata,bebu i da ga mnogo voli.Mama je ceka,tu kod crkve, sa bratom.
Rastale smo se,dala sam joj bananicu(to uvek imam kod sebe,bas za decu koja traze pare),pomilovala je jos jednom i rekla da trci nazad da se mama ne brine.
Ne znam da li se mama zabrinula,ali sretala sam je i posle,cesto,kod crkve.I dalje je trazila pare od prolaznika,bez ikakvih emocija kada je odbiju,kao da to i ocekuje.Ponekad vidim da je grdi,ne razumem sta joj prica.Znam,ne smem da se mesam,ona joj je mama,ali me uvek zaboli kada vidim da je uplasena,da stoji mirno kao vojnik,trepce i klima glavom.

I sada,posle skoro dve godine,ja i dalje mislim na Jovanu(ili je bar ona htela da se tako zove).Ne znam sta je sa njom.Vise je ne vidjam ali se iskreno,zaista iskreno, nadam da je krenula u skolu.

Цане легендо...џепарошу!!!(25.01.2011.)

Време 15:25,Цане и ја чекамо,гле чуда,исти аутобус.Легенда југословенског,сада српског рока,београдска фаца и ја у истом аутобусу.Он уредно поништава карту купљену у трафици и ставља је у леви џеп(ја имам повластицу).Гужва велика,шпиц,људи се враћају са посла.Иако је напољу благи минус,осећа се непријатан мирис у аутобусу.Неко је понео кухињу на свом капуту.Свуда око нас се осећао мирис...не знам ни ја чега.Знам само да ми је од тога увек мука.Чини ми се да бих пре поднела мирис људског зноја.
И тако,возимо се Цане и ја.Свако задубљен у своје мисли,он о ко зна коме а ја,наравно о њему. Он гледа кроз прозор и ја наравно гледам кроз прозор,ал’ мало-мало па скренем поглед према њему(јбг,не могу да одолим).Размишљам:Да је он тамо у Америци урадио оно што и овде на нашој музичкој сцени,не би се возио градским саобраћајним превозом,не би поништавао карту купљену у трафици.Имао би возни парк у најмању руку као Џејсон Кеј(Jamiroquai),живео би на Беверли Хилсу(или где већ живе те њихове звезде).Али не.Цане се вози са својом публиком.
И тако станица по станица,миц по миц,стигосмо до ВМА.Он се унезверено пробија кроз гомилу јер се загледао кроз прозор,али успева да у последњем тренутку искочи из аутобуса док му „мајстор“ није причепио ципелу.Оде Цане :).Вероватно неком у посету ко лежи у болници.Аутобус наставља даље а једна жена,која је стајала ту поред нас,отприлике мојих година(никад нисам умела да оценим колико неко има година),успаничено се хвата за торбу,проверава да ли је отворена и гунђа:“Ваљда ме није оџепарио...“
ОЏЕПАРИО!!!
ЖЕНО!!!Па то је Цане.Из Партибрејкерса.Ја не могу да верујем да она не зна ко је он.Па коју год музику да слуша,морала би знати Цанета.Барем као „Она Будала Цане“.
Цане,срећна сам што си изашао и што ниси ово чуо.Јер да јеси,чини ми се да бих се и ја постидела.
Мислим да овој жени под хитно треба лоботомија.
Нисам издржала и причепила сам је својом чизмом:“Упс,пардон,гужва је ,знате.“

EXCHANGE OFFICE(27.11.2011.)

Nigde bre menjacnice u mojoj okolini..Primorana sam da udjem u postu I tamo razmenim 20 eur.Naravno,u posti red kao I uvek.Ja ne znam sta je tako privlacno u toj nasoj posti kada ljudi ne izlaze iz nje.Zbog tih redova sam odavno prestala da budem njihov klijent I “prebacila” se u banku.Strpljivo sam sacekala u redu,raskopcavsi kaput da se ne onesvestim od vrucine.
“Dobar dan,izvolite”
“Dobar dan.Htela bih da ramenim 20 eur”Pruzam sluzbenici novcanicu od 50 eur.
“Hocete da Vam dam 20 u dinarima a da Vam kusur vratim u evrima?”
“?”…Ne,mislim se.Ako moze u bombonama,bila bih Vam zahvalna.
Kuca,kuca,kuca…”Zaposleni ste?”
“Da,ali ne vidim zasto je to bitno”
“Pa  znate,procedura.Traze nam iz NBS”.
“Dobro,mogla sam reci I da nisam”
“..Mogli ste,da”
Kuca,kuca,kuca…”Molim Vas licnu kartu”
Pruzam licnu kartu i sluzbenica je gura u onaj neverovatni citac,odlazi do stampaca,uzima kopiju i vraca se na mesto.Red se naravno produzava  i svi na mene nesto kolutaju ocima kao da sam ja NBS.
Kuca,kuca,kuca…“Adresa stanovanja ta i ta?"
“Da,pise Vam”
“Broj 40?”
“Da,pise i to”Vec pocinjem namerno da naglasavam to "pise".
“Ima li neki dodatak uz 40?”
“Ne razumem.Kakav dodatak?”
“Pa znate ono:40B ili 40 ulaz taj i taj..”
“Ne,samo 40”
Kuca,kuca,kuca…“Broj telefona…aaa njega imamo.Nekada ste bili nas klijent.Jel to 35...-…?” Uzviknu iz petnih zila.
“Da,taj je”
“To Vam je 2.016,00 dinara.Molim Vas,potpisite ovde”
Potpisujem.Konacno kraj.”Izvinite sto se mesam u Vas posao,ali na mojoj licnoj karti imate sve podatke koje ste mi trazili.Ne razumem zasto dupliramo posao?”
“Pa moramo tako.Znam da malo duze traje”
Sto jest’,nije ona kriva.Tako su joj rekli,ali bilo je jace od mene:”Ustvari,ja bih da zamenim jos 10 ”
“Pa zasto odmah niste rekli?”
“TO ME NISTE PITALI”.

Gospodin sa BG asfalta(12.05.2011.)

One su slatke,mlade, vesele,imaju bujne grudi u uskim majicama,mozda i previse uskim,ali su mlade,vesele i slatke pa im je sve oprosteno.I tako glasne,bucne,vrcave i žustre, prolaze ulicama Beograda.Ceo grad je njihov,ma ceo svet je njihov.A on...procenjujem da mu je 90 leta(koja godina gore-dole u tom dobu nije bitna),polako,sa štapom u ruci prolazi istim tim ulicama Beograda kojima je verovatno nekada i sam harao.Šešir na glavi(što i dolikuje takvom gospodinu),štap u ruci,nekad možda služio kao modni detalj a sad kao pomoćno sredstvo za održavanje ravnoteže.Leptir mašna i maramica u tonu u levom džepu pored revera.Ma svaka baka da ga poželi baš tu na sred Dušanove ulice.
A on,tako vremešan ali očuvan,doduše malo usporenih pokreta,privučen cikom i vriskom tih devojaka,ocaran njihovom lepotom i obdarenošču,bogami,okreće se za njima,polako,polako...polako,gotovo kao slow motion...brže ne ide.I tako,dok se on okrenuo,one su već zašle za ugao noseći sa sobom i svoju mladost i osmehe i svoje grudi.
Sad...da li se on setio na kraju zašto se uopšte okretao i šta je to hteo da vidi,ne znam,ali znam da sam ja bila oduševljena tim prizorom,njegovom voljom i željom da još uvek uživa u lepoti mladih žena pa makar ni sam nije bio siguran šta bi sa tim.

Nekako mi je bilo drago što  one to nisu videle,jer se plašim da bi se smejale i rugale , ne daj Bože,rekle nešto uvredljivo,a takva volja,želja za životom i lepotom nikako ne sme biti ismejana.

 Gospodine sa leptir mašnom...skidam Vam kapu :)

Šta ko vozi u nedogled...(23.12.2011.)

Pre nepunih godinu dana sam pisala nesto o Zoranu Kosticu Canetu iz PB-a i cuvenoj recenici gospodZe iz autobusa:"Mozda me je odzepario!".Juce se podsetih toga kada sam srela  Vucu iz Darkwooda kako sa cerkicom izlazi iz autobusa vracajuci se iz skole,pridrzava mi ulazna vrata od zgrade kao svaki kulturni komsija uz obavezno "Dobar dan".."Dobar dan" i ja njemu...mi smo samo na "dobar dan"...Boze,tako obican covek,neprimetan u gomili..pristojan.Pa gde je ona doza nadmenosti,onaj “kotejebejasamfacafazon"?Vozi se autobusom kao I ja,kao Cane..ma svi troje isti,da ne poverujes.Darkwoodi postoje,ako se ne varam,brat bratu,jedno dva’es godina.Ne znam tacno njihov celokupni opus ni koliko su to albuma izdali,koliko muzike za filmove,bla,bla,bla..nisam toliki fan iako ih volim bas…ali znam samo da je mnooogo.Htedoh reci,radilo se,verovatno se I zaradilo nesto,ali eto covek ide basom..Sad,mozda ne voli automobile,Ima I toga.Ni Cane(dzeparos)mozda ne voli .Ali,ne mogu a da ne primetime da svaka susa koja snimi  neki singl za Grand ili za koga vec,posle tog jednog ,udri  me do zore hita,obavezno seda u neki dzip(sto vole te dzipove kao da je svakom san bio da cim snimi “materijal” krene na Paris Dakar), krece da pravi skandale ne bi li se pisalo o njima pa maker I najgrdje.I tako oni postaju gospodjice I gospoda VIP koji iza sebe imaju bas jednu napornu I radnu godinu,pregrst koncerata(citaj nastupa po klubovima I kafanam),snimanja za kojekakve editorijale,nastupe po emisijama…ma “sokovi, mame mi ,ludilo”Njihove starije kolege iz iste branse,godinama sticali ime I ugled,ali…dzaba..”nemaju HITA”,sto bi rekao gospodin Milic Vukasinovic  A ovi..sto grdja muzika I skaradniji tekstovi,to veca lova.Cak se I oni nekad zacude da  su nam to prodali. ..
I tako..po ko zna koji put se pitam da li nas narod zaista slusa ono sto mu se servira ili je to ipak nas izbor?
Mislim..serviraju I meni iste pomije kao I mnogima,ali  imam slab zeludac pa radje ne jedem.

U centru su pare..(pisano 14.09.2011.)

• Vrelo ovo kasno leto :) Diiiivno,ja to volim.Samo neka potraje do novembra,posle moze i da za'ladi.
  Beograd,septembar, cetrnaesti, leta Gospodnjeg(tako se kaze?).Dva sata popodne,prolaz kod Zelenog Venca...zene,kese,suknje,haljine sve za 200 dinara,markice...(pazi markice na polovini meseca...sad mi sinulo.Verovatno su one za pola meseca,nema druge..:))...Zuji kao u kosnici.Sa sunca ulazim u prolaz i odjednom nista ne vidim jer imam naocare za sunce na ocima.Zastanem,podignem ih na vrh glave,privremeno dok ne izadjem iz prolaza.Onaj jadnicak,secam ga se i kad je prolaz bio prazan,jos uvek drnda onu sirotu gitaru i pokusava da otpeva nesto...-Brate mili,nista se ne cujes,mislim u sebi.Mogao bi 'ladno samo usta da otvaras,ljudi bi mislili da pevas.Skrenem levo(kad kazem levo,uvek se setim onog kad mi moj muz kaze da skrenem levo a ja skrenem desno..."Ne to levo...drugo levo".)Dakle...skrenem na pravu levu stranu, prema Knezu ne prema Sremskoj i vidim coveka  kako sedi na podu,jedna noga savijena da deluje kao da joj nesto fali(a mislim da joj nista ne fali),staka pored njega i...prosi.Prizor uobicajen za velike gradove.Mozda bi neko, gledajuci sa strane, pomislio kako smo mi Beogradjani,Novosadjani bezosecajni,ali...mi to svakodnevno srecemo.Toga nema u Pretrkovcu recimo jer u Pretrkovcu nema slucajnih prolaznika.Pa tako i ja...nisam obracala posebnu paznju na prizor, ali mi je paznju ipak privukao razgovor koji je taj covek vodio sa "kolegom",te sam malo usporila:
  -Sto si bre blesav.Ja idem sad u centru...
  -Gde u centru?
  -Pa tamo bre,u centru,gore...tamo su ti pare.Da vi's,ostavu i po 100,200 dinara,kad ti kazem.Ti sedis ovde za bezveze...
  -Ma vrucina,ne mogu...
  -Kako hoces,ja sad bio i idem opet...
  
  Dakle...u centru su pare rodjace!
  Razmisljam...da li sam ja bezosecajna,losa osoba,jer ja ne dajem pare prosjacima...tek ponekoj baki,ali vec znam gde su one i nekako mi slamaju srce kad ih vidim...te bake...
  A ovi profi prosjaci...pa oni zarade vecu dnevnicu od mene.Jeste,njihov je posao na otvorenom,kisa,sneg sunce...uslovi za rad su bas teski,ali i ja idem po kisi i suncu kad posao zahteva, tako da mu to dodje isto.Vecini njih je to sopstveni izbor,beg od rada jer taj rad ce im biti malo placen.Na ulici zarade mnooogo vise.Jos ako su pametni pa odu u "centru"...Bog da ih vidi.Secam se pre nekoliko godina kako sam se ziva pojela jer jednoj zeni nisam dala pare za nekakvu kartu za autobus,sta li.Nocima nisam spavala.Ubi me griza savesti...I dan danas posle dve,tri godine,ta ista gospodja trazi iste pare,za isti prevoz...Beograd jeste veliki grad,ali ocigledno nije toliko velik jer ja na nju naleteh jos jedno desetak puta,na raznim lokacijama.
  Ostaje na nama da dobro razmislimo...kome ustvari  dajemo pare kada ih pruzamo nekom musavom detetu u autobusu,pored crkve,na plocniku...Dobije li to dete od tih para barem jaednu "bananicu"?