Mamaaa...baci loptu!

“Mamaaaaa….baci mi pare za sladoled”…
Već dugo nisam čula dozivanje ispod prozora na zgradama u kraju.Baci pare za sladoled,baci ključeve od podruma da uzmem bajs,baci loptu,baci…Nekada se samo bacalo kroz prozor deci.Uvije se lepo u papir ili stavi u najlon kesu,zakači štipaljka da vetar ne oduva i…zviz fijuuu kroz prozor….”Vrati štipaljku!”
Naravno,štipaljki je bilo sve manje i manje.I nijedna se mama nije nesto mnogo ljutila zbog toga…kupe na pijaci druge I tako opet u krug.Ako zafali,skine se jedna čarapa sa štrika i zakači se paketić da se baci detetu pod prozor.Jer,tada su deca večito bila napolju.Retko si nas mogao savatati da uđemo u kuću.Barem da pojedemo nešto…
I mame su vikale nagnute nad kuhinjskim prozorom…”Hajde,ručak,nemoj dva puta da zovem”…A zvale su… I drugi put,treći…sve dok ne uđemo u kuću skroz znojavi i rumeni….”Drugi put će tanjir biti sklonjen i nema ništa do večere,samo da znaš”…Nikad nisu sklonile taj tanjir,ma koliko da smo zakasnili.
Možda je to nostalgija za prošlim vremenima,mozda jednostavno sećanje na divan period kada smo bili deca.Mozda će se i naša deca sa setom secati ovog današnjeg vremena,jer drugo vreme za detinjstvo nemaju do ovog koje sada žive.To je njihovo I ne smemo im to gaziti ma koliko se nama ono ne sviđa.
Ali,nedostaje to dozivanje pod prozorom kada je ceo komšiluk znao da idemo na ručak ili da ćemo kupiti sladoled…”Eno opet ona jadna Bojana viče kroz prozor….Eno ti je Sanja na izvoru sa Milom i Tanjom,voze bicikle…”
I tako je moja mama uvek mogla znati gde sam iako nismo imali mobilne telefone.I mogla me je pozvati na ručak,da se spremim za goste,da joj kupim prašak za pecivo i za kusur žvaku,da mi kaže da počinje dnevnik i da bi trebalo da sam već u kući jer ceo dan landzam po kraju…

Ipak,ostalo je nešto…I sada kao i onda,svaka mama kada čuje dozivanje,okrene se…kao da je jedino ona mama,kao da joj je to mama, vlastito ime…

Kosančićev Venac

-Gospodjice,a sta slikate to?...O boze,volim ove starije ljude...za njih cu vecno biti godpodjica,a to,moram priznati,bas godi...
-Fotografisem ulicu..onako.
Ovako je zapocelo caskanje starijeg gospodina i mene danas posle podne kod Kosancicevog Venca.
-Izvinite sto ja pitam.
-Oh..ne smeta,zaista.
Zastali smo malo na ulici,da bi odmah potom lagano nastavili da hodamo i pricamo.On je pomalo poskakivao,praveci sitne korake.Znate ono kad se stariji ljudi plase da slucajno ne padnu jer i sami znaju ono prokleto pravilo...padnes,slomis kuk,legnes u krevet i vise nikad ne ustanes.A ovaj gospodin je ocigledno bio resen da jos propesaci beogradskim ulicama kojima je,ko zna koliko puta prosao,poznavajuci svaki kamen,svaku izbijenu kaldrmu i iskrivljeni oluk.

.Imao je onaj mali ruzicasti aparatic u usima pa sam shvatila da moram  glasnije da pricam da ga slucajno ne dovedem u neprijatnu situaciju da mora da me moli da ponovim sta sam rekla.Rekao mi je da je nekad,eto bas u toj zgradi,on ziveo jos od detinjstva.Nisam ga pitala gde sada zivi,zasto se odselio jer bi to mozda zadiralo suvise u njegov privatan zivot,a ja sam tek neko u prolazu...Zivotna prica se ne prica ljudima u prolazu...Ipak,nastavio je da prica.-Kosancicev venac..to vam je beogradski Monmart..znate..Pretpostavila sam da je tako,jer on je to tvrdio i potpuno sam mu verovala.

Rekla sam kako mi smetaju parkirana vozila duz ulice i kako bi bilo divno da se tu zabrani parkiranje bez obzira na veliku muku beogradjana oko parking prostora.Neke stvari su ipak vaznije.kao recimo,lepota radi lepote.Dugo sam radila u tom kraju i svako jutro prolazila tim neravnim ulicama.Taj mir i lepotu Kosancicevog Venca rano ujutru...to jednostavno treba doziveti.Pogotovo u prolece. Znate ono..iza vas,tamo negde,Brankova ulica,desno Kneza Sime Markovica..malo napred Pariska,a dole skroz bucna Karadjordjeva.A Kosancicev Venac nekako izmedju,ususkan,neverovatno tih,miran.Cujem  svoje korake I osecam samo poglede macaka koje su se nastanale na rusevinama spaljene biblioteke -Sta ona radi svako jutro ovde?-

Svako jutro iznova I iznova sanjam da tu zivim,budim se,odlazim do prozora,sklanjam heklane zavese I upijam dnevnu dozu spokoja I lepote..Eto macke..to radim svako jutro u vasem kraju.

A taj gospodin koji me je pratio(ili sam ja pratila njega,vise nisam sigurna),pricao je kako je divno nekad bilo u Beogradu…a onda je zastao,pomislila sam da je izgubio misao,to se cesto desava starijim ljudima…Zaboravio je o cemu smo uopste pricali,a verovatno I gde je uopste krenuo…

-Mozda moze da se vrati to vreme,reče on.

Bio je to vise zakljucak nego pitanje. Sta da kazem?Ma nema sanse,kakvi,gde Vi zivite...

-Mozda I moze,ko to zna,rekoh ja.

Zurila sam dalje,pozdravila se,a verujte mi(volela bih da mi zaista verujete),zelela sam da ostanem jos tu,sa njim,da raspredamo price,kopamo po uspomenama…on svojim,ja svojim.Da slusam kako je nekad bilo tu na Kosancicevom Vencu,kakvi su ljudi ziveli,sta su radili ujutru kada se probude.

Da li su svako jutro otvarali sirom prozore,razgrtali heklane zavese I uzimali dnevnu dozu spokoja I lepote.