Saša i Sanja se vozaju kroz grad

Miki i Žuti

Ovo su Miki i Žuti (ustvari se ne zovu tako,ali ne želim da napišem prava imena).Ne mogu da kažem moji novi prijatelji,ali recimo,komšije tamo gde radim.Oni su još deca samo što su prljavi,kopaju po kontejnerima,peru šoferke na kolima i uvek su nasmejani.To mi je oduvek bilo čudno...zašto su uvek nasmejani kada žive tako kako žive.Bez struje,vode u smeću,smradu.Ima ih petnaestak,tako kaže Miki.Žive u napuštenoj kući.Komšije kažu pedesetak...preteruju.
Miki ima 10 godina i sada kreće u četvrti razred.Da,ide u školu ali sada,za vreme raspusta pere šoferšajbne na Autokomandi.Žutom ne znam godine(pet,šest),ali znam da je dosadan ko osica i samo zuji tamo amo,pretrčava ulicu,ne gleda oko sebe tako da me uvek nešto preseče preko stomaka kad ga vidim da vitla oko kola a onako malog ga niko ne vidi.Kažem braći da ga pripaze a oni meni ''Ma budala je to''.Možda su mislili na ono da bog čuva budale ili su samo onako to konstatovali.
Nekada su stvarno dosadni.I kao,naljutim se što ne ispoštuju dogovor da me se,kada imam posla, klone.Ali,jednostavno ne mogu da se naljutim na njih....deca su,volim decu.
Miki je pametan dečak,bistar,nadam se da će završiti školu,da neće odustati od nje.
Zove me pre neki dan da izađem da poslušam neku muziku koju sluša preko nekakvog telefona (uzgred,uvek uvale nekom da im napuni telefon jer nemaju struju).Prinesem slušalice,ne stavljajući ih u uši pazeći da on to ne primeti.Čujem,neki narodnjak.
-Šta ti je Miki ovo?Neki narodnjaci?Ne znam,ne slušam..
-Pa Adil...kaže sa čuđenjem što nisam prepoznala.
-ahamm...kažem.Niti znam ko je Adil ni kako izgleda.Nije to ni bitno.
-A šta ti slušaš?
-Šta znam...Svašta pomalo.Rock uglavnom.
-Uuu,najgore,kaže.
Šta ću,nasmejem se.Neke pesme su stvarno grdne,slažem se.I dok mi razmenjujemo muzičke ukuse prilazi mi mlađi čovek,onako..sa osmehom u stilu ''imam te veverice'' :
-Izvinite,stao mi auto tamo u ulici pa sad moram da idem na autobus.Da nemate 180 dinara,daću vam ličnu kartu?
Mislim se,gde nađe 180 dinara rođače...Karta na kiosku košta 72 a u busu valjda 150...gde ti iskopa 180?I šta će mi tvoja lična karta...da je skeniram telefonom?
-Nemam
-doviđenja
-doviđenja....

-Hehehe...stao mu auto,pazi fore,kaže Miki.
-Jesi vid'o Miki...da me izvaćari na sentiment,pa nisam ja toliko baš naivna
A da vole da ukradu,vole tu nema zbora.Kradu od samih sebe..kolica,kanistre sa vodom..Posle mene saleću da im kažem ko je.Ništa nisam videla,ništa nisam čula.Man'te me se,neću da izigravam sudiju.

I tako,Miki me svako jutro pozdravi,popričamo malo pa svako na svoj posao.Žuti ostane da se mota po kraju,još je mali,mogao bi eventulno da dohvati farove i to je sve.
Subota,sad pre neki dan...Dolaze Miki i Žuti nekako čudni,skroz mokri.
-Šta je momci?jeste i se to prskali ili kupali?
-Pa kupali se,pipni mi kosu.
Stvarno meka i sjajna,miriše.
-Ja stavim i Larisu a on neće,kaže Miki.
I eto..ono subotnje kupanje nije usvtari mit.Oni greju vodu na suncu u onim balonima za vodu pa se posle kupaju koliko mogu..subotom.
I stalno,stalno su nasmejani.Razmišljam,kako?Nemoguće da ne žele isto što i druga deca,mekan krevet,prženice za doručak,igrice..Valjda nešto što nikad nismo imali ne može ni da nam nedostaje...da li?Tu sam uvek u dilemi.Kako god,oni ne pokazuju na licu tugu,a šta im je u srcu to samo oni znaju....ja ne pitam.Ne znam šta bih sa tim što bi mi rekli,kako bih reagovala.
Sutra nosim Žutom igračke sa kojima se moje dete više ne igra.Da li će znati ko su Rendžeri,Gormiti,Transformersi...ne znam.

Eto..kad neko bude hteo da vam opere šajbu kod Autokomande,da znate da je možda neko od njih mali Miki.Nemojte ga odmah oterati...stvarno dobro pere.

Moj heroj

Moj tata je za mene uvek bio heroj i čovek koji je znao odgovor na svako moje pitanje.Nisam imala strah da nešto neću znati jer sam imala njega.Tačno se sećam momenta kada je prvi put na moje postavljeno pitanje odgovorio ''Ne znam''.Ne sećam se svog pitanja,ali se sećam tog osećaja u sebi,drhtaja,otrežnjenja,šta li...Ne znam da li sam se tada uplašila ali sam shvatila da sam porasla i da neke stvari moram i sama.I da neću imati odgovore na sva pitanja.Nije mi se to dopalo.Možda sam se na trenutak razočarala što neke odgovore moram da tražim na drugom mestu,ali to je bio samo trenutak.Kao kada iz vruće saune stanete pod hladan tuš..neprijatno je,ali se brzo prilagodite,ali vam taj osećaj prelaska sa toplog na hladno ostane u sećanju...vrag bi ga znao zašto.Porasla sam,odrasla,postala mama jednog dečaka koga moj otac nikada nije upoznao jer nas je prerano napustio.I taj dečak mi je jednom davno rekao (za njega je to davno,a za mene kao da je juče bilo),dok je još bio mali :''Mama,ti si pametna,ali nemoj da se ljutiš,tata je malko pametniji od tebe''.Pa da bi dodatno ublažio,dodao..''On ipak mnogo zna o mehanici,struji..sve..znaš.'' To je valjda bitno,da znam sve o struji :)
Nasmejala sam se,nisam se ljutila naravno.On je njegov heroj kao što je moj tata bio moj heroj...
Danas bi slavili njegov rođendan,zato sam i zapisala sve ovo na današnji dan.A setim ga se jako često.

Moj tata,moj heroj.