Јован Дучић: ПЕСМА ЖЕНИ

Ти си мој тренутак, и мој сен, и сјајна
моја реч у шуму; мој корак, и блудња;
само си лепота колико си тајна;
и само истина колико си жудња.

Остај недостижна ,нема и далека

јер је сан о срећи више него срећа

буди бесповратна, као младост, нека

твоја сен и ехо буду све што сећа

Срце има повест у сузи што лева

у великом болу љубав своју мету

истина је само што душа проснева

пољубац је сусрет највећи на свету.

Од мог привиђења ти си цела ткана,

твој је плашт сунчани од мог сна испреден

ти беше мисао моја очарана

символ свих таштина поразан и леден.

А ти не постојиш нит си постојала,

рођена у мојој тишини и чами,

на сунцу мог срца ти си само сјала,

јер све што љубимо створили смо сами.

Što možeš sanjati, to možeš i učiniti.

Što možeš sanjati, to možeš i učiniti.
Walt Disney


...Hmm..doduše,ovako sročeno me neodoljivo podseća na neku krilaticu iz Alana Forda,tipa..''Ako kaniš pobijediti,ne smiješ izgubiti'' i slično,ali mi se generalno dopalo razmišljanje.Nekako mi se automatski nameće pitanje-ko je od nas toliko moćan da ostvari sve ono o čemu sanja?Ili-da li mi uopšte sanjamo dovoljno jako ili su mnogi snovi ustvari samo sanjarenja,bleda kopija snova?
Sanjam kuću,sanjam bazen,kola...Ne,to nisu snovi,to su samo želje za nečim materijalnim,pohlepa skrivena u svakom od nas,potreba da osetimo materijalnu sigurnost kako bismo obezbedili i svoje samopouzdanje.Voleće me iako znam da će me voleti samo dok se točkovi kotrljaju.To su te želje koje bezobrazno nazivamo snovima.

Reći kako nešto sanjamo donosi veliku odgovornost prema nama samima.Da li smo dovoljno jaki da sanjamo?Jer sanjani san bi trebalo  da ostvarimo ili da radimo na tome da ga ostvarimo inače se gubi smisao sanjanja.A sa druge strane,ko smo ako ne sanjamo?Ima li smisla život bez snova,želja?I smemo li se zaustaviti u snovima?Jer i onaj ko ostavri sve svoje snove,mora početi sanjati nove kako bi nastavio da živi.
Kao ajkula koja mora da se kreće da bi ostala u životu.
Poćeću ozbiljno da razmišljam o tome da ono što sanjam mogu i da ostvarim.

Crna ovca,isto sranje (ili crna ovca,beli kaput)

Crna ovca je sinonim za sve one koji se na NEGATIVAN način razlikuju od drugih, koji uvek rade suprotno, koji se ne pridržavaju pravila, kodeksa ponašanja, buntovnike, inadžije, a i sami nisu načisto zašto.Sve bi da rade suprotno bez obzira da li je to dobro ili ne, čak i ako se i njima samima to baš ne sviđa...važno da je suprotno.Po svaku cenu.
Vremenom je takvo ponašanje postalo in, u trendu, fensi i opšte poželjno i mnogi bi sad hteli da ih smatraju  crnom ovcom.Kao, tako su onda cool pošto je postalo dosadno biti fin. Jer ako svi kažu ''hvala'', crna ovca bi da otera u majčinu samo zato što po svaku cenu hoće da se razlikuje od društva kojem pripada.
Tako smo došli do toga da sada imamo armiju crnih ovaca koje su počele da se ponašaju kao i svaka druga crna ovca, poštuju pravila crnih ovaca, u svojoj suprotnosti dolaze do toga da postaju sve iste i hejtujući sve oko sebe postaju kao štancovane, jednake, predvidive, dosadne.Postaju one od kojih su želele da se razlikuju, samo u drugom kaputu koji se, gle čuda, kopča na istu stranu.

I tako, sada bela ovca ostaje neprihvatljiva u društvu jer je drugačija...

O Božiću i još ponekom prazniku od nevernka.

Nisam vernik.U našoj kući se nikada nije slavio Božić i nisam odgajana u tom duhu.Jednostavno,moja generacija je odrasla u takvo vreme kada se Božić,pogotovo pravoslavni i nije baš toliko javno proslavljao.Mnogi su slavili,ali ja za njih nisam znala...tek za ponekog.Neću ulaziti u to zašto je to tako.Dakle,u boga ne verujem i ne osećam da sam zbog toga osakaćena,hendikepirana,osiromašena,jadna ili bilo šta drugo.Osećam se sasvim normalno.Takođe,nemam nikakav negativan stav prema ljudima koji veruju.Šta više,poštujem njihov izbor pa bih volela da i oni poštuju moj.Kao što rekoh..ne verujem.Ali neki običaji koji su vezani za te verske praznike,meni se jako sviđaju,pogotovo Božić i Uskrs.Ta dva praznika zaista volim.Tačnije,zavolela sam ih relativno skoro,kada sam postala mama.Svidela mi se ta neka svečana atmosfera oko Uskrsa,odlazak u crkvu na Lazarevu subotu sa zvončićima i venčićima oko glave,toplo proletnje vreme i mladi luk,rotkvice i zelena salata koji se tek tada nekako pojave.Danas ih ima i u sred zime,pa mi to više nije to.Na Veliki petak ustanem rano da ofarbam jaja,u početku sama,pa mi se posle uvek pridruži sin i na kraju,opet sve završavam sama jer on izgubi volju i strpljenje.Odlazak na ručak kod moje sestre i njene porodice,darivanje šarenim jajima,topla atmosfera,popodnevni umor i dremka...sve mi je to neobično lepo.A Božić..Božić volim najviše.Badnji dan,veče,odlazak u crkvu na paljenje badnjaka,okupljanje oko badnje večere koja kod nas uvek bude skromna,ne zato što nemamo već zato što smatramo da je svako preterivanje pa i u tome,bespotrebno.Svečano dekorisan sto je obavezan,suvo voće,pomorandže i mandarine,orasi i još poneka grickalica,tek toliko da grickamo nešto dok sedimo uveče.Ne znam zašto preko godine ne jedemo te suve šljive i smokve a to ih  veče potamanimo kao da su najluksuzniji desert.Na Božićni ručak sestra i njena porodica dolaze kod nas na ručak,lomimo česnicu,gledamo sa nestrpljenjem ko je izvukao paricu.Naravno,lepo dekorisan sto je u momentu prekriven mrvicama što mene uvek iznervira pa gledam da to počistim dok ne sednemo da ručamo.Tesno nam je,mnogo nas je ali nam je baš lepo.Posle ručka neko pije kafu,neka drema u fotelji,na krevetu,klinci razvlače čaše i tanjire od kolača svuda po kući...Božićni ručak i božićno slavlje se otprilike tu i završava.I eto,ti običaji su meni jako lepi,volim da obeležim te praznike iako,ponavljam nisam vernik.Da li je to u redu?Pitam,jer svaki put kada se približavaju ti praznici počinje prozivka kako svi nešto slave,svi su odjednom vernici,pobožni.Ja uvek istaknem da nisam vernik,a ako zbog toga neko smatra da ja svom detetu ne mogu da  priuštim tu toplu atmosferu i duh porodičnog okupljanja,onda ja stvarno ne znam više ko je vernik i šta znači biti vernik.Htela bih da napomenem da iako ja ne verujem,svom detetu dajem pravo da veruje ako smatra da treba,ako oseća.On je doduše u nedoumici,ali ja ne pokušavam da mu išta objašnjavam ni u korist ovog ili onog shvatanja.Ostavila sam da sam to prosudi,da sam dođe do odgovora.Kako?Pa neka i to sam pronađe.
Puno negativnih misli,komentara na ovim društvenim mrežama,osuđivanja ovih koji kao odjednom slave i ovih koji ne slave,ovih koji mrse i ovih koji se razmeću u postu.Osuđivanja svega onog što se kosi sa njihovim razmišljanjem uz upotrebu najružnijih reči da se čovek prosto zapita da li Božić budi u ljudima nešto lepo ili ružno i pakosno.E ako si pisao latinicom,kakav si ti to pravoslavac da čestitaš na latinici.Ako si ,pak,upotrebio ćirilicu,šta koji moj sad izigravaš nekog Srbendu a cele godine pišeš na latinici. Jako ružno .Ne znam da li je iko od njih danas uradio barem jednu malu sitnicu za nekog u duhu Božića.Da li je podario nekom na ulici malo hleba,neki dinar ili prosto popričao sa njim.Zaista ne znam.I ne samo danas.Da li je uradi nešto preko godine da pomogne nekome?Ne mora ništa time da dokazuje.Da li je dobar čovek,da li je human,da li je hrišćanin...Kome da dokazuje?I zašto bi uopšte dokazivao?Dovoljno je da pomogne da se neko drugi oseti kao ljudsko biće...zbog tog nekog,a ne zbog sebe ili drugih.
Ustvari,znam za neke da jesu,meni jako drage ljude.Volela bih da ih ima više.

Eto,Božić je stigao pre skoro 4 sata.Uskoro će i položajnici doći a ja još nisam legla.Ne spava mi se jer mi je baš lepo i zadovoljna sam jer su svi  koje volim u topom,spavaju..Zaboraviću sinu da ubacim poklon u njegovu čarapu...O bože,već je veliki,ali i dalje prvo pogleda u tu čarapu.

Mir Božiji,Hristos se rodi.

Saša i Sanja se vozaju kroz grad

Miki i Žuti

Ovo su Miki i Žuti (ustvari se ne zovu tako,ali ne želim da napišem prava imena).Ne mogu da kažem moji novi prijatelji,ali recimo,komšije tamo gde radim.Oni su još deca samo što su prljavi,kopaju po kontejnerima,peru šoferke na kolima i uvek su nasmejani.To mi je oduvek bilo čudno...zašto su uvek nasmejani kada žive tako kako žive.Bez struje,vode u smeću,smradu.Ima ih petnaestak,tako kaže Miki.Žive u napuštenoj kući.Komšije kažu pedesetak...preteruju.
Miki ima 10 godina i sada kreće u četvrti razred.Da,ide u školu ali sada,za vreme raspusta pere šoferšajbne na Autokomandi.Žutom ne znam godine(pet,šest),ali znam da je dosadan ko osica i samo zuji tamo amo,pretrčava ulicu,ne gleda oko sebe tako da me uvek nešto preseče preko stomaka kad ga vidim da vitla oko kola a onako malog ga niko ne vidi.Kažem braći da ga pripaze a oni meni ''Ma budala je to''.Možda su mislili na ono da bog čuva budale ili su samo onako to konstatovali.
Nekada su stvarno dosadni.I kao,naljutim se što ne ispoštuju dogovor da me se,kada imam posla, klone.Ali,jednostavno ne mogu da se naljutim na njih....deca su,volim decu.
Miki je pametan dečak,bistar,nadam se da će završiti školu,da neće odustati od nje.
Zove me pre neki dan da izađem da poslušam neku muziku koju sluša preko nekakvog telefona (uzgred,uvek uvale nekom da im napuni telefon jer nemaju struju).Prinesem slušalice,ne stavljajući ih u uši pazeći da on to ne primeti.Čujem,neki narodnjak.
-Šta ti je Miki ovo?Neki narodnjaci?Ne znam,ne slušam..
-Pa Adil...kaže sa čuđenjem što nisam prepoznala.
-ahamm...kažem.Niti znam ko je Adil ni kako izgleda.Nije to ni bitno.
-A šta ti slušaš?
-Šta znam...Svašta pomalo.Rock uglavnom.
-Uuu,najgore,kaže.
Šta ću,nasmejem se.Neke pesme su stvarno grdne,slažem se.I dok mi razmenjujemo muzičke ukuse prilazi mi mlađi čovek,onako..sa osmehom u stilu ''imam te veverice'' :
-Izvinite,stao mi auto tamo u ulici pa sad moram da idem na autobus.Da nemate 180 dinara,daću vam ličnu kartu?
Mislim se,gde nađe 180 dinara rođače...Karta na kiosku košta 72 a u busu valjda 150...gde ti iskopa 180?I šta će mi tvoja lična karta...da je skeniram telefonom?
-Nemam
-doviđenja
-doviđenja....

-Hehehe...stao mu auto,pazi fore,kaže Miki.
-Jesi vid'o Miki...da me izvaćari na sentiment,pa nisam ja toliko baš naivna
A da vole da ukradu,vole tu nema zbora.Kradu od samih sebe..kolica,kanistre sa vodom..Posle mene saleću da im kažem ko je.Ništa nisam videla,ništa nisam čula.Man'te me se,neću da izigravam sudiju.

I tako,Miki me svako jutro pozdravi,popričamo malo pa svako na svoj posao.Žuti ostane da se mota po kraju,još je mali,mogao bi eventulno da dohvati farove i to je sve.
Subota,sad pre neki dan...Dolaze Miki i Žuti nekako čudni,skroz mokri.
-Šta je momci?jeste i se to prskali ili kupali?
-Pa kupali se,pipni mi kosu.
Stvarno meka i sjajna,miriše.
-Ja stavim i Larisu a on neće,kaže Miki.
I eto..ono subotnje kupanje nije usvtari mit.Oni greju vodu na suncu u onim balonima za vodu pa se posle kupaju koliko mogu..subotom.
I stalno,stalno su nasmejani.Razmišljam,kako?Nemoguće da ne žele isto što i druga deca,mekan krevet,prženice za doručak,igrice..Valjda nešto što nikad nismo imali ne može ni da nam nedostaje...da li?Tu sam uvek u dilemi.Kako god,oni ne pokazuju na licu tugu,a šta im je u srcu to samo oni znaju....ja ne pitam.Ne znam šta bih sa tim što bi mi rekli,kako bih reagovala.
Sutra nosim Žutom igračke sa kojima se moje dete više ne igra.Da li će znati ko su Rendžeri,Gormiti,Transformersi...ne znam.

Eto..kad neko bude hteo da vam opere šajbu kod Autokomande,da znate da je možda neko od njih mali Miki.Nemojte ga odmah oterati...stvarno dobro pere.

Moj heroj

Moj tata je za mene uvek bio heroj i čovek koji je znao odgovor na svako moje pitanje.Nisam imala strah da nešto neću znati jer sam imala njega.Tačno se sećam momenta kada je prvi put na moje postavljeno pitanje odgovorio ''Ne znam''.Ne sećam se svog pitanja,ali se sećam tog osećaja u sebi,drhtaja,otrežnjenja,šta li...Ne znam da li sam se tada uplašila ali sam shvatila da sam porasla i da neke stvari moram i sama.I da neću imati odgovore na sva pitanja.Nije mi se to dopalo.Možda sam se na trenutak razočarala što neke odgovore moram da tražim na drugom mestu,ali to je bio samo trenutak.Kao kada iz vruće saune stanete pod hladan tuš..neprijatno je,ali se brzo prilagodite,ali vam taj osećaj prelaska sa toplog na hladno ostane u sećanju...vrag bi ga znao zašto.Porasla sam,odrasla,postala mama jednog dečaka koga moj otac nikada nije upoznao jer nas je prerano napustio.I taj dečak mi je jednom davno rekao (za njega je to davno,a za mene kao da je juče bilo),dok je još bio mali :''Mama,ti si pametna,ali nemoj da se ljutiš,tata je malko pametniji od tebe''.Pa da bi dodatno ublažio,dodao..''On ipak mnogo zna o mehanici,struji..sve..znaš.'' To je valjda bitno,da znam sve o struji :)
Nasmejala sam se,nisam se ljutila naravno.On je njegov heroj kao što je moj tata bio moj heroj...
Danas bi slavili njegov rođendan,zato sam i zapisala sve ovo na današnji dan.A setim ga se jako često.

Moj tata,moj heroj.