Moj tata je za mene uvek bio heroj i čovek koji je znao odgovor na svako moje pitanje.Nisam imala strah da nešto neću znati jer sam imala njega.Tačno se sećam momenta kada je prvi put na moje postavljeno pitanje odgovorio ''Ne znam''.Ne sećam se svog pitanja,ali se sećam tog osećaja u sebi,drhtaja,otrežnjenja,šta li...Ne znam da li sam se tada uplašila ali sam shvatila da sam porasla i da neke stvari moram i sama.I da neću imati odgovore na sva pitanja.Nije mi se to dopalo.Možda sam se na trenutak razočarala što neke odgovore moram da tražim na drugom mestu,ali to je bio samo trenutak.Kao kada iz vruće saune stanete pod hladan tuš..neprijatno je,ali se brzo prilagodite,ali vam taj osećaj prelaska sa toplog na hladno ostane u sećanju...vrag bi ga znao zašto.Porasla sam,odrasla,postala mama jednog dečaka koga moj otac nikada nije upoznao jer nas je prerano napustio.I taj dečak mi je jednom davno rekao (za njega je to davno,a za mene kao da je juče bilo),dok je još bio mali :''Mama,ti si pametna,ali nemoj da se ljutiš,tata je malko pametniji od tebe''.Pa da bi dodatno ublažio,dodao..''On ipak mnogo zna o mehanici,struji..sve..znaš.'' To je valjda bitno,da znam sve o struji :)
Nasmejala sam se,nisam se ljutila naravno.On je njegov heroj kao što je moj tata bio moj heroj...
Danas bi slavili njegov rođendan,zato sam i zapisala sve ovo na današnji dan.A setim ga se jako često.
