Kosančićev Venac

-Gospodjice,a sta slikate to?...O boze,volim ove starije ljude...za njih cu vecno biti godpodjica,a to,moram priznati,bas godi...
-Fotografisem ulicu..onako.
Ovako je zapocelo caskanje starijeg gospodina i mene danas posle podne kod Kosancicevog Venca.
-Izvinite sto ja pitam.
-Oh..ne smeta,zaista.
Zastali smo malo na ulici,da bi odmah potom lagano nastavili da hodamo i pricamo.On je pomalo poskakivao,praveci sitne korake.Znate ono kad se stariji ljudi plase da slucajno ne padnu jer i sami znaju ono prokleto pravilo...padnes,slomis kuk,legnes u krevet i vise nikad ne ustanes.A ovaj gospodin je ocigledno bio resen da jos propesaci beogradskim ulicama kojima je,ko zna koliko puta prosao,poznavajuci svaki kamen,svaku izbijenu kaldrmu i iskrivljeni oluk.

.Imao je onaj mali ruzicasti aparatic u usima pa sam shvatila da moram  glasnije da pricam da ga slucajno ne dovedem u neprijatnu situaciju da mora da me moli da ponovim sta sam rekla.Rekao mi je da je nekad,eto bas u toj zgradi,on ziveo jos od detinjstva.Nisam ga pitala gde sada zivi,zasto se odselio jer bi to mozda zadiralo suvise u njegov privatan zivot,a ja sam tek neko u prolazu...Zivotna prica se ne prica ljudima u prolazu...Ipak,nastavio je da prica.-Kosancicev venac..to vam je beogradski Monmart..znate..Pretpostavila sam da je tako,jer on je to tvrdio i potpuno sam mu verovala.

Rekla sam kako mi smetaju parkirana vozila duz ulice i kako bi bilo divno da se tu zabrani parkiranje bez obzira na veliku muku beogradjana oko parking prostora.Neke stvari su ipak vaznije.kao recimo,lepota radi lepote.Dugo sam radila u tom kraju i svako jutro prolazila tim neravnim ulicama.Taj mir i lepotu Kosancicevog Venca rano ujutru...to jednostavno treba doziveti.Pogotovo u prolece. Znate ono..iza vas,tamo negde,Brankova ulica,desno Kneza Sime Markovica..malo napred Pariska,a dole skroz bucna Karadjordjeva.A Kosancicev Venac nekako izmedju,ususkan,neverovatno tih,miran.Cujem  svoje korake I osecam samo poglede macaka koje su se nastanale na rusevinama spaljene biblioteke -Sta ona radi svako jutro ovde?-

Svako jutro iznova I iznova sanjam da tu zivim,budim se,odlazim do prozora,sklanjam heklane zavese I upijam dnevnu dozu spokoja I lepote..Eto macke..to radim svako jutro u vasem kraju.

A taj gospodin koji me je pratio(ili sam ja pratila njega,vise nisam sigurna),pricao je kako je divno nekad bilo u Beogradu…a onda je zastao,pomislila sam da je izgubio misao,to se cesto desava starijim ljudima…Zaboravio je o cemu smo uopste pricali,a verovatno I gde je uopste krenuo…

-Mozda moze da se vrati to vreme,reče on.

Bio je to vise zakljucak nego pitanje. Sta da kazem?Ma nema sanse,kakvi,gde Vi zivite...

-Mozda I moze,ko to zna,rekoh ja.

Zurila sam dalje,pozdravila se,a verujte mi(volela bih da mi zaista verujete),zelela sam da ostanem jos tu,sa njim,da raspredamo price,kopamo po uspomenama…on svojim,ja svojim.Da slusam kako je nekad bilo tu na Kosancicevom Vencu,kakvi su ljudi ziveli,sta su radili ujutru kada se probude.

Da li su svako jutro otvarali sirom prozore,razgrtali heklane zavese I uzimali dnevnu dozu spokoja I lepote.