Jovana(19.10.2010.)

Kod Saborne crkve sretala sam tu devojcicu.Mislim da se zove Jovana ili je bar ona htela da se tako zove.Trazila mi je pare,naravno.Imala je 6 godina (to je bitan podataka).Pomilovala sam je po glavi a ona me odjednom zagrlila oko struka.Kao da me macem probola.U meni bujica osecanja,neverice,nelagode cak.I ja sam nju zagrlila.I krenula je za mnom.Isla je tamo gde i ja iako nije imala predstavu gde cu,ko sam.Posle tog prvog momenta,kada nismo sigurni da li smo u skrivenoj kameri ili u stvarnom zivotu,pocela sam da pricam sa njom.Rekla mi je kako se zove(Jovana),da ima 6 godina.Nasmejano i ,sada vidim,glupo sam prokomentarisala kako ce jos malo u skolu.I ona se nasmejala i rekla:"Pa...da".Pa...da je ustvari znacilo"volela bih ali necu".I tako,ona je isla za mnom,a ja sam se plasila da ce se neko zabrinuti gde je.I sve vreme me drzala oko struka,cvrsto,cavrljala,smejala se.Ja sam joj usput pricala kako imam sina,starijeg od nje,kako on ide u skolu.Ona,pak, da ima malog brata,bebu i da ga mnogo voli.Mama je ceka,tu kod crkve, sa bratom.
Rastale smo se,dala sam joj bananicu(to uvek imam kod sebe,bas za decu koja traze pare),pomilovala je jos jednom i rekla da trci nazad da se mama ne brine.
Ne znam da li se mama zabrinula,ali sretala sam je i posle,cesto,kod crkve.I dalje je trazila pare od prolaznika,bez ikakvih emocija kada je odbiju,kao da to i ocekuje.Ponekad vidim da je grdi,ne razumem sta joj prica.Znam,ne smem da se mesam,ona joj je mama,ali me uvek zaboli kada vidim da je uplasena,da stoji mirno kao vojnik,trepce i klima glavom.

I sada,posle skoro dve godine,ja i dalje mislim na Jovanu(ili je bar ona htela da se tako zove).Ne znam sta je sa njom.Vise je ne vidjam ali se iskreno,zaista iskreno, nadam da je krenula u skolu.